врање
Врање је средњевековни град у истоименој жупи који је познат под називом Марково кале.
Налази се три и по километара северозападно од данашњег града. Тврђава лежи на природном уском платоу на гребену које са две стране окружују речице Крстиловица и Пљачкавица, које имају неколико вирова, водопада и слапова. Цео кањон се назива Казанђол. Утврђење је са три стране заштићено бедемима, док је на западној страни велика литица. У тврђави постоје остаци грађевина из турског периода.
Врање први помиње Ана Комнина у XI веку. Град се први
пут помиње као српски у време Стефана Немање и од
времена Стефана Првовенчаног биће српски град, све до
пропасти обласних господара и српске деспотовине.
Као господари Врања помињу се господа из династије Багаш,
кнез Балдовин, жупан Маљушат и монах Никола.
Њихова задужбина и гробна црква је била црква Светог Николе у Врању.
Након битке на Ровинама, 1395. године, Врање је дошло у посед кесара Угљеше. Овај властелин је био турски вазал, али је у сред битке код Трипоља 1402. године прешао на страну деспота Стефана и постао његов вазал. У нападу султана Мусе 1412. Врање је опљачкано и попаљено и било је стално мета напада Турака све до 1455. године када је пало коначно под власт Османлија. Врањска област је прикључена Ћустендилском санџаку.