Српска црква у XV веку

Промене које су уследиле после Мричке и Косовске

битке оставиле су свој траг и у цркви. Она је одржала

јединствену организацију, на челу са патријархом,

чије је седиште било у Пећи. Имала је велики утицај

у друштву, а њени највиши представници били су

чланови Државног сабора, који се повремено састајао

и доносио важне одлуке.

За опште прилике у земљи било је важно коначно

измирење Српске цркве са Цариградском патријаршијом

(1375). Велику улогу у томе имали су монаси са

Свете Горе и кнез Лазар. У врло тешким приликама

после Косовске битке црква је учинила све да народ сачува духовно јединство. Погибија кнеза Лазара изазвала је дубоку жалост, а црква је кнежеву жртву уздигла до универзалног значења.

Црква је остала уз наследнике кнеза Лазара. Када је млади Стефан Лазаревић постао пунолетан, патријарх Спиридон га је на државном сабору свечано увео у дужност. Мало се зна о делатностима српских патијарха у врменима који су уследили. Партијарх Никон је водио цркву у врме смрти деспота Стефана. Патријарх је боравио у Београду у најтежим тренуцима угарског притиска на град, у време када је краљ Жигмунд са војском настојао да изнуди предају престонице, према одредбама уговора у Тати. Он је подстакао Константина Филозофа да напише дело о животу деспота Стефана Лазаревића. Црква је била важан ослонац и Ђурђу Бранковићу у време када је преузео власт.

Турска освајања утицала су и на организацију Српске православне цркве. Сужавало се подручје њене јурисдикције и ометан је нормалан живот у цркви. Нека црквена седишта се гасе или западају у кризу, а нека се касније обнављају. Границе Пећке патријаршије су превазилазиле границе државе Србије. Ширење Босне је такође утицало на промену државне границе, али и црквене јурисдикције. Дабарска епископија, са центром у манастиру Светог Николе у Дабру, касније се више не помиње, али се јавља нова митрополија са центром у Милешеви.

Почетком XV. века успостављена је нова митрополија у источној Босни, са седиштем у Сребреници која је била под управом деспота Стефана.

Зетска епископија која је основана у време Светог Саве, уздигнута је у ранг митрополије и била је у саставу државе Балшића. На том простору деловала је и католичка црква која је настојала да прошири свој утицај. Њено седиште једно време је било на Скадарском језеру, а крајем XV века у време Црнојевића пресељена је на Цетиње.

Највећи успон доживела је Београдска митрополија. Саборну цркву у Београду изградио је краљ Драгутин који је све до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице, која је сматрана највећом светињом града. Цркву је касније обновио деспот Стефан. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини била је резиденција митрополита. Неповољне прилике наступиле су после предаје Београда угарској власти. Иако лишена поседа и прихода, Београдска митрополија је наставила рад. Њен положај је зависио од прилика на граници између две моћне државе. Када су Турци освојили Београд (1521) Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Она је чувала мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијскоц цара Лава Шестог).

Монаштво је у Србији имало дугу традицију. Аскетско монаштво које је познато у средњем веку, у држави кнеза Лазара је било посебно присутно. Долазак калуђера Синаита и њихових ученика допринео је ширењу идеја исихазма у Србији. Григорије Синаит и Ромул су били најпознатији међу њима.

Ширење турске државе било је праћено насиљем и пљачком територија које ће касније ући у састав државе. Цркве и манастири су били мета напада јер су последице увек биле веће него материјална штета. Попаљени су и опљачкани Дечани, Сопоћане је задесио пожар, порушена је и спаљена црква у Дежеву, тешко је оштећен манастир Светог Стефана у Бањској.

Ктиторску традицију Немањића наставио је кнез Лазар. Подигао је храм Светог Стефана у Крушевцу (Лазарица), као и манастир Раваницу која спаја различите епохе српске историје. Из времена деспота Стефана издваја се манастир Каленић и Ресава (Манасија). Први је изграђен трудом протовестијара Богдана и његовор брата Петра, а други залагањем самог владара. Храм у Каленићу је најлепше очувани споменик моравског стила у српској архитектури.

Деспот Стефан је своју задужбину опасао

бедемима и кулама. Ратник, владар и

песник наменио је Ресави да буде манастир,

гробница владара и књижевно средиште.

Фреске у овом манастиру представљају

врхунац српске уметности позног средњег

века. Речи дивљења имали су људи у свим

каснијим епохама.

У доба Бранковића градитељска делатност је

била спутана честим нередовним приликама

у деспотовини. Највеће градилиште било је

Смедерево.