Смедерево је последња престоница средњовековне српске државе.Познато је од првих деценија Хј века када се помиње међу насељима на територији Браничевске епископије (1020). Кнез Лазар је својој задужбини Раваници поклонио у Смедереву Људину Богосава са општином и баштином (1381). У време када је Београд био престоница и Смедерево је добило на значају. У периоду 1409. - 1412. године посећивали су га Дубровчани из Београда и Димитровца (С. Митровица). Оставши без Београда и других градова, Ђурађ Бранковић је био приморан да гради нову престоницу. Определио се за место на граници са Угарском одакле је брзо могла да дође помоћ. За зидање града доволу је морао да да и султан. Град је настајао постепено уз велико напрезање. од 1428. до 1430. године подигнут је Мали град, где је био смештен деспотов двор, а касније и Велики град. 

Смедеревски град спада у ред равничарских "водених" утврђења. Троугласе основе, подигнут на ушћу Језаве у Дунав, град је са две стране био заштићен овим рекама. Са копнене стране испред зидина био је прокопан канал који се пунио водом обе реке. Страна према Дунаву дуга је 550, према Језави 400, а према копну 502 метара. Унутрашњи простор захвата површину од око 10 хектара. Мали град штитило је шест, а Велики град дванаест кула. Од других градова из средњег века издваја га дебљина зидова и кула што је последица новог начина ратовања. Најтањи зидови дебели су 2, а они према копну преко 4 метара. У висину иде преко 10 метара. Куле су високе преко 20, широке више од 11, а дубоке преко 10 метара, а зидови дебели око 4,5 метара.

Мали град је првобитно имао три капије, а главна од њих повезивала га је са Великим градом, који је имао пет капија. Неке од њих су биле намењене колском саобраћају а неке проласку пешака и коњаника. Испред капија постојали су покретни мостовипреко рова са водом. У малом граду налазио се двор и деспотове службене и приватне просторије. На зиду према Дунаву још постоје четири украшена готичка прозора на нивоу првог спрата, који су припадали дворани. У Великом граду налазила се варош са кућама, црквама, дућанима и магацинима. Испред зидина простирало се велико подграђе. 

У Смедереву је било седиште централних органа државне управе, центар Смедеревске власти и нова столица браничевско-кучевске митрополије. У граду је живело бројно племство, а грађани су имали своју општину. Град је имао своју ковницу новца и своју посебну меру. Ту су преписиване и превођене књиге, а настала су и оригинална књижевна дела. 

Први пад Смедерева био је после тромесечне опсаде августа 1439. године. Одбраном града су руководили Ђурђев син Гргур и шурак Тома Кантакузин. Деспот Ђурађ је након "Дуге војне" 1444. године успео да повеари земљу и престоницу и тада започиње интензивни урбани и привредни развој града. Град је без успеха опседан 1453. и 1456. године. После смрти деспота Лазара (јануар 1456), долази до унутрашњих сукоба и борбе за власт између проугарске и протурске струје. Нови управљачи на челу са Стефаном Томашевићем предали су град 20. јуна 1459. године. 

Град је од 1459. до 1521. био средиште Смедеревског санџака. Под Османијама добио је орјентални изглед. Нови управљачи радили су и на новој фортификацији. 

Смедеревска тврђава је до Другог светског рата била изузетно добро очувана. Експлозија муниције 6. јуна 1941. и савезничко бомбардовање 1944. године веома су оштетили тврђаву. Данас се налази у фази рестаурације.

​

Извор: Лексикон градова и тргова средњевековних српских земаља, београд 2010.