Писма и поруке у средњем веку
Вештина писања писама - епистолографија, посебан је књижевни жанр чија се правила постављају јуш у време старе римске књижевности. Као део Реторике, која се сматра једном од основних дисциплина које се уче у школама, посебна пажња се обраћа на способност писања писама.
Један од бројних Византинаца који су се бавили реториком, монах Јосиф
Ракендит с почетка XIV века, посветио је цело поглавље писању писама у
свом делу Реторика. Он писање писама тумачи као разговор одсутнога са
одсутним. Све византијске дворске канцеларије су опремљене са епистоларима.
Уџбеницима у којима се дају детаљна упутства за писање писама различитих намена и типова, различитим лицима. Препознаје се неколико врста писама, приватна, књижевна, поучна, фиктивна итд.
Најстарије познато српско писмо јесте оно које је Сава Немањић упутио студеничком игуману Спиридону са свога путовања у Свету Земљу, из 1229. или 1234
Као пример књижевног писма, намењеног широј публици служи Слово Љубве из пера деспота Стефана Лазаревића. Слична је и преписка између госпође Јелене Балшић, сестре деспота Стефана, и оца Никона, вероватно великосхимник Никандар Јерусалимац.
Бројна обраћања Дубровачке општине српским владарима и властели спада у званичну, формалну и дипломатску преписку. Из ових писама видимо да је канцеларија у Дубровнику строго водила рачуна како се и са каквом етикецијом обраћа другој страни. Из саме етикеције можемо да наслутимо и какав друштвени положај и политички утицај има прималац писма.
Писма су писана канцеларијским брзописом, посебном врстом ћириличног писма које је погодно за записивање диктата. Оно је ситније због уштеде простора и хартије и најчесшће без илуминације, украса и свечанијег краснописа. Користи се обично мастило за сам текст, а црвено за потпис пошиљаоца.
Средњовековна писма се састоје из пет делова:
Поздрав, преамбула, излагање материје, молба и закључак.
Поздрав је најважнији део писма у средњем веку. Исправно написан, са правилном етикецијом, ствара први утисак о пошиљаоцу и у многоме одређује тон на којом ће бити вођена преписка. Додатни атрибути, као што су: благоверни, благочестиви, благородни, светородни, христољубиви, богољубиви, богочастиви, превисоки, славни, многокрасни, крепки, мили, су најчешће у служби милозвучности самог писма и користе се уз званичне титуле.
Преамбула је део писма који уводи читаоца у одговарајуће духовно стање које је потребно за разумевање намере писца. Она обично садржи кратке библијске цитате или друге опште пословице. Овим се даје и морална тежина ономе што ће се у писму тражити или образлагати.
Нарација или излагање јесте главни део писма, у њему се излаже ситуација или проблем о којем је у писму реч. Овај део писма може бити сложенији и дужи од других. Излагање треба да буде кратко и прецизно. Уколико је потребно, детаљи се износе јасним редом.
Молба је део писма у којем се излаже конкретно питање или жеља. Овај део писма је уобичајен код већине писама.
Закључак је завршни део садржаја писма, садржи захвалност и заклетву на поштовање одлуке и одговора.
Писмо се завршава датумом и местом писања писма и потписом оног у чије име се писмо пише. Није необично да се писар остави траг да је управо он писао то писмо.
