Средњевековна етикеција
Начин обраћања у средњем веку је био огледало друштвене хијерархије и како су људи схватали друштвене слојеве. У њој је посведочен однос у истој друштвеној равни као и однос повлашћених и подчињених.
Највише података имамо о ословљавању владара:
Дијак Теодор ради у време:
светороднаго и великого господина Стефана Уроша
Епископ Григорије пише законик у дане:
благочесиваго и светородного господина крала Уроша
Протомајстор Вита из Котора зида Дечане:
светлому и превисокому господину кралу Стефану
Кнеза Лазара ословљавају са:
благоверни христолюбиви и Богом просвештенаго
господин
Његовом сину се обраћају са:
благочестиви и преславни велики господин
Чланови владарске породице се такође ословљавају на специфичан начин. За њих се користре атрибути: велеродни, велеславни, благородни, благочестиви, светородни, многопочтени, племенитому, мудрому, сваке части достоному
У међусобној преписци, када садржај писма није толико формалан, властела може истаћи вид блискости која постоји између две стране. Уколико властелин пише владару с којим је близак, он ће у потпису себе именовати: велики слуга или верни властелин.
Владар своју властелу ословљава са драги или наимилїи суродник или сродником. У случају да се ради о блиским пријатељима, владар се неће устручити да их назива браћом или друговима:
многопочтеному и нам драгому и миому брату стариѥму кнезу...
много племенитому и мудрому и всаки части достоином взлюблѥному ми брату...
Код завршавања писма у делу за жеље или закључак, а понекад и у самом уводу кад се адресира писмо, обичај је да се искористи нека од следећих фраза:
любовно поздравлениѥ...
много поздравлениѥ....
много здравиѥ...
смирено поклонениѥ...