Esfigmenska poveqa despota \ur|a Brankovi}a
Манастир Есфигмен се не наводи у описима путовања познатих српских монаха у време првих Немањића. Манастир није спадао у водеће светогорске манастире. То сигурно није био разлог да га не походе српски монаси јер је био први сусед Хиландара. Због свог положаја био је често мета разбојника. Манастири су настојали да обезбеде своје поседе од стране световне власти. Цар Душан је већини манастира потврдио имања, а наступао је као судија у неким споровима између манастира на Светој Гори. Дешавало се да се за потребе парница манастири кривотворе документа. Цар Душан је манастиру потврдио поседе које су монаси показали да их имају и поседују по повељама ранијих царева. У времену после смрти цара Душана манастири су почели да се обраћају српским обласним господарима. То је било и у време српских деспота. Манастир се обратио деспоту Ђурђу у септембру 1429. године преко свог јеромонаха Давида са молбом да се прими ктиторства над манастиром. Деспот је то прихватио у патријаршији у Жичи. Повеља се одликује раскошном опремом и богатим даровима манастиру који је за издржавање добио 50 литара сребра од новобрдске царине која ће се исплаћивати до краја деспотовог живота, а манастир је новом ктитору дуговао помен.
Није познато колико је дуго манастир уживао деспотов дар. Прилике које су уследиле то потврђују: 1439 пад Српске Деспотовине, мада се Ново Брдо одржало до 1441. године. Од обнове Српске деспотовине 1444. па све до пада Новог Брда 1455. године било је услова да се Есфигмену исплаћује даровано сребро.
Манастир је тешко страдао у пожару 1469. године. Приликом продаје некретнина за обнову највишу понудила је Мара Бранковић, кћи деспота Ђурђа, која је живела у оближњем Јежеву. Она је купљену есфингменску некретнину пренела на манастир Светог Павла. После њене смрти 1487. године прекинута је веза Есгигмена са Србијом. Године 1499. есфигменски игуман Герасим нашао је деспота Јована Бранковића и његову мајку деспотицу Ангелину у граду Купинику на угарској територији. Затражио је од деспота Јована да буде ктитор манастира позивајући се на повељу деспота Ђурђа из 1429. године. Деспот Јован Бранковић је прихватио понуду обећавајући годишу помоћ према могућностима. Са његовом смрћу 1502. године престало је давање годишње помоћи Есфигмену.
Савремен препис повеље
Светозар Пајић Дијак
један је од веома ретких људи у Србији данас који се посветио очувању ове древне уметности. У свом атељеу у Новом Саду он вредно ради на преписивању старих повеља како не би биле изгубљене за наредне генерације. Користи аутентичне материјале за израду својих преписа до којих није лако доћи. Веома је активан и у упознавању најмлађих узраста са калиграфијом кроз многе активности у сарадњи са учитељицом из Новог Сада Вером Стојшић Гашпаровски. На његовом сајту можете да погледате многе његове преписе и сазнате нешто више о његовом раду.
онезренномоумлрдїюилколюбїювлкымоегослакагомиѵ ха
повсемлтивномьЄгоблготробїюбпризрнїеѥгонасмѣренїе
моѥипоставименаслѣдникародителїмон гнарьблѥмь ѣ
мжеиазьижевьхабаблгвѣрныиихолюбвыимлтїюбжїею
гньрьблдеспотьгюргь исьбгодарованноюмиблгчивоюихо
любибоюгпожеюдеспотицеюкѵраЕриною ишетьгоспѡсво
мивьсвѣнїевьсѣ Какопрїидекгоспоствоуни ѿчтныѥ стыѥ
горы ѿчтнагоицрьскгомѡнастрабитлиспсовивзненїагня
глѥмаговїмень чтнишїивьсщенноиннок инамьѡхѣвалю
бленнїидховнромѡн кдвь ибьспоменмольбнѣгоспѡ
ствни какодабдемохтїторїевышеренноммѡнастр мже
млрдїемьдвижими иповелѣнїемь аповдиводими блговолих
просимоетомисплнити прїимисмодабдемоѿдньх тїторїе
вшернномоумѡнастироудасезовемонастрьгоспѡстванаше
ѣ мжепрложигоспоствонивьшеренноммѡнастр закрь
млѥнїемѡнастрск даседаваанавсакѡгодщеновбрске
царине попетьдесетьлтрьребра ѡвозидаседаваанавсак
годищеидасенеѿнимиѿвышереннагомѡнастрадогдеѥжив
госпстани молимьЄгожебьиволитьпрЄмникоубтипона
прѣстолоугоспстванашего илиснанашего иликогѿроданше
линогоког їемншемоузаписанїпотвреноубытиньпаче
попчепотврьженащтеликтозавистїилилкомствсьдржи
дрьзнетьразортичтолюбоѿвышеписнныинми таковыидаѥ
прклеѿгабавьсдрьжтеля ипрчтїебгомтреѿсилычтиаго
животврещагокрта ѿ ві стывсехвалны врьховниыпль
тиі стїибгоносныиѿцьжевьникѥи ѿвсѣстїижев
кагоугожьшїи ѣроюповелнїемь госпстванитврьди
шесеаписашесе лѣ мца етеврїа аі парїарїижичиї
МТЇЮ БЖЇѤЮ ГДИНЬ СРБЛѤМЬ ДЕСПОТЬ ГЮРГЬ
П
п
И
Originalni tekst poveqe
превод повеље на савремени српски језик
По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег.
Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.
Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ