Шта је двор? Велелепна палата, препуна изобиља сваке врсте у којој владар живи са породицом и ужива све привилегије које му положај доноси, организује гозбе, прославе, витешке турнире и друге игре које би њега и његову породицу  забављале или нешто више од тога? Да ли је двор само зграда, или су двор и људи који у ту живе и раде? Одговори на ова питања нису једноставни и слободно се може рећи да су у праву и они који верују да је двор зграда у којој станује превасходно владарска породица, али и они који двор виде као нешто много више од саме зграде и владара који из ње управља својом државом.

​

И сам краљ се веома био накитио и читаво тело празнично оденуо, претрпавши се драгим камењем, бисерјем и нарочито златом - колико год је могао. Цео двор бљештао је од свилених и златом везених тканина. (Посланичко слово Теодора метохита)

​

У средњовековној Србији, најчешће, није постојала стална престоница, већ су српски владари у различитим периодима боравили у различитим деловима своје државе, градећи тамо себи резиденције које данас називамо дворовима. Неки од њих били су од дрвета, други од камена. Поједини су били опасани масивним зидинама, или смештени унутар већих градова, а опет имамо и дворове који су зидани као засебне целине. Све је ово завислио од многих околности, а најчешће од воље самог владара.

На двору, међутим, није боравио само владар и чланови његове породице. Поред њих, ту су боравили и дворани, задужени да се брину о члановима владарске куће и њиховим и државним пословима. О њима је сачувано сведочанство и у Душановом законику, где се у члану 106. каже:

​

О дворанима:

Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина, дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао.

​

Као што Душаново законик показује, дворани су могли бити властелини, али и себри, припадници најнижих слојева. Уколико би се показали као вредни и способни и они су могли добити службу на двору и издићи се изнад друштвеног слоја којем су по рођењу припадали.

 

Ипак, најистакнутија места међу дворанима, она која су подразумевала личну службу владару, била су резервисана за припаднике најугледнијих породица. Ови дворани пратили су увек владара и налазили се у његовој непосредној близини, за разлику од нижих чиновника који су понекад били везани службом само за једну владарску резиденцију.

​

За властелу је била изузетна част да један од њихових синова буде позван у дворску службу, која је за младе племиће била уједно и велика школа. На двору су имали прилику да посматрају како се управља државом, на којим основама она почива, али и да стварају пријатељства међу собом и већ старијим и искуснијим дворанима, па и самим владаром, обезбеђујући себи будућност, а својој породици већи углед. У владарском дому школовале су се и девојке, учећи се пословима за које су у оно време сматрали да су пригодни за жене, а неретко су се са двора, уз благослов владара и његове супруге, богато удавале.

​

До сада смо видели да је двор чинила зграда, владар и његова породица, различито особље које је боравило само у једној разиденцији и пратња која се увек налазила уз владарску породицу. Двор је, међутим, био и место из којег је вођена држава и њена политика, место где су примане делегације и сабиране вести и одакле су слате наредбе и одлуке широм државе. Све ово захтевало је постојање дворске канцеларије, најбитнијег сегмента за функционицање сваког двора.

​

У времену без модерних технологија, дворска канцеларија старала се да све државне одлуке, уговори и споразуми, преписке са страним дворовима буду сачињени у писаној форми, сачувани и архивирани. Канцеларијом је руководио владарев секретар, од времена краља Стефана Дечанског називан логотетом, титулом коју је у Византији носио чиновник задужен за истоветне послове. Логотети су стилизовали све документе који су у дворској канцеларији настали и диктирали их у перо писарима који су називани дијацима, односно ђацима. За свој рад логотети и дијаци примали су плату по учинку.

​

О баштини:

И што записује господин цар баштине, кому запише село, да је логотету тридесет перпера за хрисовуљ, а кому жупу, од сваког села по тридесет перпера, а ђаку за писање шест перпера.

(Душанов законик)

​

Из дворске канцеларије излазиле су најчешће књиге које нису биле као данашње. Иза овог термина у средњем веку крио се свитак, трака од пергамента или папируса, а од XIII века и хартије на чијој се унутрашњој страни писало. Термином кодекс означавано је оно што би ми данас сматрали књигом.

​

Свици су исписивани најчешће трском или већим птичијим пером које је умакано у мастило које се добијало из чађи, биљака или метала. Слова и илустрације могли су бити у различитим бојама, али најчешће црна и црвена. Различити пигметни за бојење мастила добијани су из биљака.

​

Дијаци су у почетку исписивали књиге држећи их испред себе на мањим дрвеним плочама које су наслањали на колена, а доцније су за њихове потребе прављени и дрвени писаћи столови, олакшавајући им рад. Ако би се, ипак, догодило да дијак у писању начини грешку није имао гумицу којим би је могао исправити. Уместо тога, малим ножем који му је користио да оштри писаљку састругао би са свитка погрешно написан део, а тек понегде имали су и сунђере од природног материјала којима се грешка могла „брисати“.