Лице које је издавало повеље имало је обично канцеларију у којој су оне састављане и писане. У делокруг послова средњевековне дворске канцеларије улазило је и препремање пергамента, мастила, пера и свилене врпце и састављање повеља и стављање печата на њих, као и примање страних повеља и писама и њихово архивирање. Прве српске владарске исправе сачуване су из 12. века и састављане су у Дубровнику по дубровачким формуларима. Дијак је био назив који се усталио за писара (у почетку црквени служитељ у том звању). Под утицајем Византије уведена је служба логотета. Од времена цара Душана рад канцеларије је образован по византијском обрасцу. О томе сведоче писари за документа на грчком језику, подела српских аката на званичне хрисовуље и обичајне простагме или повеленија, уношење датума и одређених термина из византијских формулара, потписи владара својом руком и црвеним мастилом и оверавање исправа црвеним печатом.

 

Према сачуваним именима писара закључује се да су били углавном домаћи људи који су стручно образовање стицали у манастирским школама. Са јачањем утицаја властеле и на њиховим дворовима, по угледу на владарске, отварају се властеоске канцеларије.

 

Логотет је титула која је била преузета из Византије и обављао је дужност старешине канцеларије и целокупног особља које је тамо радило. Његова надлежност били су сви технички послови везани за издавање јавноправних исправа. За успешно обављање послова било је потребно широко образовање, које је подразумевало добро познавање црквене књижевности и учења православне цркве, познавање црквених канона, световних закона, правних норми, судског поступка и дипломатске преписке и владајуће идеологије. Њему је припадала и одређена материјална надокнада. Први по имену познати логотет био је Рајко из времена Стефана Дечанског. Знамо да су логотети били Јоаникије (касније први српски патријарх) и Прибац (отац кнеза Лазара).

Извор: Лексикон српског средњег века, Београд 1999.